Ružica si bila jedna u mom srcu
Oduvek su me fascinirale priče o velikim ljubavima. O najmoćnijoj i najjačoj sili na ovom svetu. Ona koja najlepše inspiriše i crta na licu najlepše osmehe. O kojoj se piše i stvara, a nekada i čežnjivo ćuti. Ona zbog koje su se vodili žestoki ratovi i pomerale granice. Rušile stene a predrasude propadale u sunovrat. Ućutkivali pogani, zli jezici i oni kamenog srca. Ljubav zbog koje su se suprotnosti kao magnet privlačile, i čupalo i grebalo da bi opstale. I jesu. I te ljubavi nikada nisu bile snažnije. Ljubav se ne može objasniti, naučiti, još manje razumeti. Ona te opauči po glavi, pa izgubiš razum, te se ne sećaš ni imena, ni prezimena. A o debilastom osmehu koji ti ne silazi sa lica, bolje i da ne govorim. “Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati, niti joj tražiti razlog“- rekao je veliki Meša Selimović. Slagali su vas da se od ljubavi ne živi. Ne tako davno sam od jako dobre drugarice čula: „Ti si žena zaljubljena u ljubav.“ U ovome možda ima