Ružica si bila jedna u mom srcu

Oduvek su me fascinirale priče o velikim ljubavima. O najmoćnijoj i najjačoj sili na ovom svetu. Ona koja najlepše inspiriše i crta na licu najlepše osmehe. O kojoj se piše i stvara, a nekada i čežnjivo ćuti. Ona zbog koje su se vodili žestoki ratovi i pomerale granice. Rušile stene a predrasude propadale u sunovrat. Ućutkivali pogani, zli jezici i oni kamenog srca. Ljubav zbog koje su se suprotnosti kao magnet privlačile, i čupalo i grebalo da bi opstale. I jesu. I te ljubavi nikada nisu bile snažnije.

Ljubav se ne može objasniti, naučiti, još manje razumeti. Ona te opauči po glavi, pa izgubiš razum, te se ne sećaš ni imena, ni prezimena. A o debilastom osmehu koji ti ne silazi sa lica, bolje i da ne govorim. “Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati, niti joj tražiti razlog“- rekao je veliki Meša Selimović.

Slagali su vas da se od ljubavi ne živi. Ne tako davno sam od jako dobre drugarice čula: „Ti si žena zaljubljena u ljubav.“ U ovome možda ima istine. Ja ljubav dišem svakog dana i ništa mi bez nje nema smisla. Zato me uvek dirne šta smo sve u stanju da učinimo zarad ljubavi. Bila sam svedok najvećih odricanja i žrtvovanja, teških patnji, bola i mora suza zbog okrutnosti života. I sve rane je ljubav zalečila.

Nadahnuta jednom takvom pričom, nastao je ovaj tekst. Nakon slušanja nostalgičnog i jako emotivnog intervjua Dragane Đorđević (devojačko Cvijović) koja govori o svojoj porodici, želela sam da vas na trenutak vratim u ono vreme u kome vladaju iskrene emocije, neraskidiva prijateljstva i najsnažnije ljubavi. Kako bi se građevina koja krasi današnju dunavsku obalu sačuvala od zaborava, darujem vam ovih nekoliko redova.

Kladovo je puno istorijskih znamenitosti koje svedoče o nadljudskoj snazi i borbi, pohodima i hrabrim podvizima koji se vekovima prepričavaju i žive isklesani, skrivajući neispričane tajne. Ovo je jedna od takvih priča, isprepletenih sudbina i o spletu tragičnih okolnosti. Priča o ljubavi toliko snažnoj, da joj i najveće zlo ne može ništa.

Priča počinje 30tih godina, prošlog veka. Čika Đorđe Trandafilović, siromah iz ribarske Tekije (oko 20ak kilometara od Kladova) zaljubio se u njegovu sugrađanku Jovanku, usvojenu kći imućne porodice Paunović. U to vreme, devojci iz situirane porodice, bilo je nezamislivo dopustiti brak sa momkom lošeg imovinskog stanja. Te su je udali za izuzetno cenjenjog gospodina Budimira Cvijovića, rodom iz Užica, koji je tada obavljao funkciju šefa carine u Tekiji.

Čika Đorđa je, zatim, sudbina odvela na drugu stranu. Otišao je da odsluži vojsku u Sarajevu i tamo upoznao u jednoj kafani devojku koja će mu zauvek ukrasti srce. Lepa Ruža bila je Sarajka, hrvatskog porekla, preke naravi, izuzetne i raskošne lepote. Ljubav je planula i nakon dve godine služenja vojnog roka, Đorđe je svoju izabranicu doveo u rodnu Tekiju. Kada je sišla sa broda, nekadašnje velike Bele lađe, meštani su pohrlili ka pristanu da vide devojku koja se po mnogo čemu razlikovala od tadašnjih žena, pre svega po svom specifičnom načinu odevanja. Plenila je svojom pojavom i oblim stasom gde god da se pojavila. Ponosno bi tada koračala glavnom kladovskom kaldrmom i mamila poglede i uzdahe prolaznika. Siromaštvo nije bila prepreka njihovoj ljubavi. Ruža je bila krojačica, te je svojim umećem ulepšavala njihovu trošnu i skromnu kuću. Čika Đorđe joj je tada obećao da će joj, iz velike ljubavi, sagraditi kuću, dostojnu njene lepote.

U međuvremenu, čika Đorđe se zaposlio kao dunavski loc. U to vreme, locevi su bili specijalizovani dunavski lađari koji su kontrolisali plovidbu Dunavom. U Đerdapskoj klisuri su se u tada nalazile podvodne stene i virovi koji su ometali plovidbu i bilo je nemoguće mimoilaženje brodova iz istog smera. Postojale su 6 balon stanice u kojima su srpski, zajedno sa rumunskim locevima, kontrolisali plovidbu Đerdapskog sektora. U tadašnje vreme, locevi su bili izvanredno plaćeni, te je čika Đorđe vrlo brzo ostvario svoju zamisao. Sagradio je 1934. najlepšu kuću u varoši i nazvao je „Vila Ruža“. Žitelji Kladova kažu da je ta kuća bila pravi mali raj na zemlji. Lepa Ruža je gajila cveće i voćnjak te je od svoje bašte napravila pravu oazu sa fontanom i kočopernim paunovima koji su prkosno šetali dvorištem. Kuća je bila veoma lepo uređena u bosanskom i turskom stilu, sa sećijama i ćilimima. Ruža je u kući čak imala jednu sobicu koja je bila njena lična kapela sa raspećem Sv. Ante Padovanskog.

Interesanto je reći, da su nesuđena čika Đorđova ljubav iz mladosti, Jovanka i lepa Ruža postale prijateljice. Njihovo prijateljstvo će s godinama postati toliko čvrsto i neuništivo, uprkos nedaćama koje će snaći ovu porodicu. Trandafilovići nikada nisu imali dece, ali su zato dete svojih prijatelja, Vukašina Cvijovića, zavoleli kao svoje sopstveno.

Njihovu porodičnu sreću prekida početak Drugog Svetskog rata. Nemci su 5.aprila 1941. godine, dan uoči bombardovanja Beograda, zauzeli Sipski kanal na Dunavu kod Kladova, a u porodičnoj kući Trandafilovića nastanili su se prvi gestapovci u Srbiji. Đorđe je pobegao u četnike, a lepu Ružu su uhapsili i odveli u negotinski zatvor, jer nije želela da prizna suprugov beg. Zatim su je odveli u logor na Banjici, gde je 6 meseci bila na spisku za streljanje. Pukom srećom, to se nikada nije desilo, te je nakon toga odvedena u Berlin. Ne mogu ni da zamislim koje je sve užase i tuge pretrpela ova hrabra žena. Verujem da joj je u danima najveće nemoći, ljubav bila jedini tračak nade i snaga da izdrži, da nikada ne odustane i nikada ne prestane da se bori.

Vila Ruža postala je ozloglašeno mesto i zatvor kroz koji su prošli mnogi nesrećnici u vreme nemačke okupacije, a posle rata i domaće Ozne. Nakon rata, Ruža i Đorđe su se posle silne borbe i svih nesreća koje su ih zadesile, ponovo sastali u Kladovu. Čika Đorđe je posle rata izgubio sva građanska prava i pravo na svoju kuću, te su oni nakon toga živeli u jednoj iznamljenoj sobi u Kladovu. Nakon rasformiranja Ozne, dobili su svoju kuću natrag i potpuno se ogradili od sveta. Jedino ih je Ružina prijateljica Jovanka posećivala. Živeli su jako skromno, oslanjajući se jedino na svoju ljubav i poživeli su do kraja šezdesetih godina. Ruža je nadživela Đorđa i kada je preminula, 1966.godine, svoju vilu ostavila je sinu svoje najbolje prijateljice, učitelju Vukašinu Cvijoviću. Sudbina se ponovo poigrala i njemu oduzela kuću zarad „opšteg interesa“, a kao naknadu za to, dobio je nekoliko svojih učiteljskih plata. Taj čin je za porodicu Cvijović bio veliki udarac, te je izrevoltirani Vukašin pocepao i bacio sva dokumenta koja su se ticala kuće.

Kuća je zatim postala mesto u kome su boravili rukovodioci bivše Jugoslavije. Kada je hidroelektrana 1972. puštena u rad, u „Vili Ruža“ je boravio predsednik SFRJ Tito, zajedno sa svojom suprugom Jovankom Broz.

Vila se danas nalazi u vlasništvu privrednog društva HE „Đerdap“ i nakon dobijanja saglasnosti od niškog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, izgrađena je nova po uzoru na nekadašnju Ružinu kuću. Sadašnja kuća je izgubila svoju autentičnost, ima jako malo sličnosti sa nekadašnjom vilom, a uklonjen je i natpis „Vila Ruža“ koji je stajao na kući. Danas se na ovom mestu organizuju razne svečanosti, prijemi, pa čak i venčanja mladenaca.    
         
Ova kuća veličanstveno krasi dunavsku obalu u Kladovu. Postala je simbol velike ljubavi koja je opstala u izuzetno teškim vremenima. U današnje vreme poremećenih vrednosti i ideala, tužno je kako tumaramo praznih srca i duše. Vapimo kao gladne zveri za iskrenim emocijama i saosećanjem. Lepo je znati da nije uvek bilo ovako.. Zato je ona tu da nas nostalgično seća na dane kada je ljubav bila jedino utočište. Jedina sila koja je rušila sve prepreke. Kada prođete pored vile, zastanite na tren.. Osluškujte i zamišljajte. Koliko li je ljubavi bilo pod ovim krovom, na tom parčetu zemlje? Koliko, kad su najstrašnija zverstva izdržali i ponovo se ujednili.. Koje li su priče ostale ovde zauvek skrivene? I tuge nikad ispričane. Kolika li je snaga u ljudima kojima je ljubav jedina zvezda vodilja? Neka vam čika Đorđe i lepa Ruža budu primer. Šta činiti kad život odluči da vas baci u najveću oluju i testira prag izdržljivosti. A i ja ću vam reći. Samo volite. Volite toliko jako da oterate sve oblake i sivilo ovog sveta. Jer se od ljubavi živi. Ostalo se preživljava.