Alʹ djerdapske klisure i dunavske obale u srcu su mome ostale! Vidikovac Kovilovo

Toliko sam puta pisala o Đerdapu, našem najvećem Nacionalnom parku. Našem blagu i mom nepresušnom izvoru insipracije. O ljubavi i radosti što sam baš jedan veliki srećković jer živim ovde i mogu da uživam u svim njegovim lepotama, kad god poželim. I ne mogu se nagledati ove lepote. Nikad!

Jedva sam čekala prolećne temperature (da ne kažem letnje) i da krenemo u avanture. Ova zima nas je baš nekako ulenjila i usporila, da nam je svima više preko glave. Zato sam već na prvu naznaku lepog vremena krenula u istraživanja i jedvačekanim obilascima. I naravno da nisam sve skrivene lepote našeg kraja obišla. I naravno da planiram tu grešku da ispravim. 😃 Sad smo se uputili malo dalje i posetili ne baš tako popularan vidikovac. Bar tako mislim. 

Svi već dobro znate da se Nacionalni park Đerdap prostire na površini od oko 64 000 ha i oko 100 km duge desne obale Dunava, od Golubačkog grada do Diane na Karatašu, kod Kladova.

I vrlo dobro znate da se najduža, najveća i najlepša Đerdapska klisura sastoji iz četiri manje klisure (Golubačka, Gospođin vir, klisura Veliki i Mali kazan i Sipska klisura) i tri kotline (Ljupkovska, Donjomilanovačka i Oršavska). Najviše sam obilazila klisuru Veliki i Mali Kazan i to čak nisam sve. Sad smo se uputili kod naših donjomilanovačkih komšija, do predivnog vidikovca Kovilovo koji baš dosta dugo „čeka“ na listi želja da ga obiđem. Pa da krenemo polako.

Ako krenete iz pravca Kladova do Kovilova, očekuje vas negde oko 70 km vožnje, što mu dođe oko sat vremena truckanja. Ako, pak, dolazite iz pravca Beograda, dodajte još 100 km i još jedan sat vožnje. I za sve vas koji negodujete na naše loše puteve, imam dobru vest. Započeta je rekonstrukcija puta Donji Milanovac - Kladovo, koja će, nadam se, ubrzo biti završena. I nemoj posle da mi vitlate po tim putevima kao na trkačkoj pisti. 😄 U Đerdapskim krivinama se vozi polaako, staloženo, uživa se u svakom njenom kutku i staje se jedno stošezdesetsedam hiljada puta (ne pitajte me kako znam!😄). No, da nastavim.

Pošto nigde nismo žurili, skoknuli smo prvo do Donjeg Milanovca na čašicu razgovora i malo kafe sa prijateljima i obišli deo oko pristaništa. Kao i Kladovo, Donji Milanovac je jedan od najosunčanijih gradova u Srbiji. Pročitala sam negde o jednom interesantnom fenomenu vremena, koji kažu da se na ovom mestu oblaci često vrte u neobičnom kovitlacu i vazduh koji kruži okolo stvara takozvane ruže vetrova. To znači da se na okolnim uzvišenjima mogu pojaviti izrazito tamni oblaci, dok će sam grad Donji Milanovac biti okupan suncem. Hm, zanimljivo.

 Naravno da nisam propustila da se sličnem pored čuvenog mamuta. Ako niste znali, mamut je simbol međunarodne tv emisije „Igre bez granica“ koja se održala 1979. godine u ovom gradu. Vi koji dolazite iz pravca Beograda, ne propustite obilazak praistorijskog naselja Lepenski vir. O Lepenskom viru imate detaljnije u nekom od prethodnih tekstova. Hajmo dalje!

Do vidikovca Kovilovo se stiže vrlo jednostavno. Nakon izlaska iz Milanovca, na oko 5 km, na glavnoj magistrali uočićete tablu za skretanje, levo ili desno, u zavisnosti iz kog pravca dolazite, do vikend naselja i etno kutka „Kapetan Mišin Breg“. Nakon skretanja, prolazite „Kapetana“ i vozite se još 5-10 minuta krivudavim putevima do rampe (možda i manje, izgubim pojam o vremenu kad se vozim prirodom), gde je, u stvari, početak staze do Kovilova. Da napomenem da je jako važno najaviti se Nacionalnom parku kada dolazite. Nas su rendžeri već čekali na rampi, platili smo kartu po ceni od 250 din. po osobi iiiii krećemo. 

Vreme nas je, mogu reći, poslužilo. Bilo je jako vedro i sunčano, vidljivost odlična, ali je baš to jutro krenuo neki ludački vetar koji je podsećao na onaj koji najavljuje da nam je zima pred vratima. Pu, pu daleko bilo.😄 Pomislila sam, pa čekaj, s obzirom da ovaj vetar baš onako smrz duva, sigurno će nas šumski stanovnici zaobići (pod šumskim stanovnicima mislim na zmije od kojih mi se sva kosa s glave podigne). Alʹ ne leži vraže.😄

Do vidikovca vas čeka staza duga 1,2 km kroz šumicu. Vrlo je lagana i nije uopšte zahtevna. Možda njeni stanovnici umeju da budu zahtevni, no dobro. 😄 

Sve vreme puta nas je pratio cvrkut ptica i divni zvuci prirode, uz šum vetra koji deluju jako umirujuće. Dok nešto ne šušne i trzne me iz tog zen stanja i hoću na drvo da poletim.😂 Volim životinje, ali gmizavaca i vodozemaca se užasavam. Ma sva se stresem pomislim li samo da mogu da ih „sretnem“. Da bih malo „skrenula misli“, počela sam da fotografišem i da se skoncentrišem na pticice koje su se baš raspevale. Ali zaboravila sam da sam krenula sa Sašketom kome je, izgleda, hobi da istražuje otiske na stazama kojima smo prolazili, pa da se pita jesu li od divlje svinje, konja, ili možda reptila od kojih se ježim od straha. Srećom, staza je kao što rekoh kraća od onih na koje smo navikli te smo ubrzo stigli na odredište. A tamo... RAJ! 

Široko zeleno prostranstvo, kao tepih prošaran žutim poljskim cvećem, sa spektakularnim pogledom na Dunav i Donjomilanovačku kotlinu Đerdapske klisure. Božanstveno! Na trenutak sam zaboravila koliko vetar šiba i „štipa“ obraze, tako jako da se, čini mi se, u svaku kost na telu uvlači. 

Na vidikovcu se nalazi drvena platforma, idealna za nas zaluđenike fotografijom. A pored se nalaze i klupice sa stočićem. Zamislite ručak na ovakvom mestu.. Savršenstvno!

Planirali smo da bar sat vremena provedemo na ovom očaravajućem mestu, ali nažalost, vetar nam je pomutio planove, pa smo jedva izdržali pola sata. No, vratićemo se uskoro opet! 

Ono što je važno da znate je da je nadmorska visina Kovilova 358 m i kao što sam već rekla, sa vidikovca se pruža božanstven vidik na Donjomilanovačku kotlinu,od Grebena do Golubinja, čija je dužina preko 25 m. Širina Dunava na ovom mestu je oko 2 km. A ono „poljsko cveće“ o kome sam malo pre pričala je endemična vrsta žuti ravan, čija je rasprostranjenost vrlo ograničena.

Kako obično biva ona parola „kakve su ti misli, takav ti je život“, u povratku me je moj Saške zaustavio i samo rekao: „ZMIJA!" U sekundi sam se ukopala u mestu, a već u drugoj uspaničila i skočila da požurimo do auta. Mislim da uopšte ne moram da objašnjavam kojom smo brzinom stigli nazad. Tešio me je, jer se na putu do vidkovca nalazi jedna kao močvara koja je prirodno stanište daždevnjaka, da je neka vodena zmijica „samo“ zalutala na naš put. Aha važi. Evo samo što nisam poverovala! 😂

Kovilovo, vratiću ti se ipak kad se ovi gmizavci negde ušuškaju da ih više ne srećem. Dosta mi je druženja sa reptilima (kako im od milja tepam) za celu ovu godinu! 😃

Moram još nešto da kažem, što sam odavno primetila, a to je da je ovaj vidikovac nepravedno nekako zapostavljen. To mislim zato što sam tog dana videla hrpu automobila ispred staze za vidikovac "Ploče". A moram da naglasim da je Kovilovo idealan za roditelje koji bi, u svoje avanture, uključili i svoju malu decu. Ne treba zapostaviti ni penzionere, a tu svrstavam i sebe kojoj je kondicija ravna nuli, da nikako ne propuste obilazak Kovilova. Ovakve lepote, a samim tim i pristupačno dolaženje do cilja, treba maksimalno iskoristiti. I uživati u svim ovim blagodetima. Pogotovo mi srećnici kojim je ovo na „dohvat ruke“. A sada ću, po već stečenoj navici, ućutati. Pustiću vas da uživate u fotografijama koje sam uslikala i osetite ovaj zov prirode. I što pre, krenete našim stopama! 

Hvala na pažnji, čitamo se uskoro opet!😍